Заштићена природна добра-појединачна стабла

На подручју града Београда тренутно се налази 31 заштићено стабло од којих она најстарија представљају својеврсну хортикултурну баштину Београда а њиховом заштитом, очувањем и унапређењем управља ЈКП ”Зеленило-Београд”, Београд

Стабла су по Закону о заштити природе и дефинисаног предлога Завода за заштиту природе Србије заштићена на основу решења Скупштине града Београда и ранијих решења Скупштина општина Стари град и Земун за које је потребна ревизија, тако да се број заштићених стабала периодично мења.

Заштићена стабла представљају велику ботаничку ведност а она најстарија и својеврсну хортикултурну баштину нашег главног града. Основни критеријуми за заштиту неког стабла су врста, старост стабла, спољни изглед, његов историјски значај итд. Међу заштићенима су стабла храста лужњака, јаворолисног платана, магнолије, гинка, кавкаске птерокарије, тисе, европске букве, хималајског боровца, дивљег кестена, винове лозе и друга.

За сва заштићена стабла – споменике природе је прописан III степен заштите. То значи да је ова страбла забрањено посећи, ломити и сећи гране, кидати лишће и вршити било какве радње на заштићеној површини које би могле угрозити опстанак заштићеног стабла.ЈКП ”Зеленило-Београд”, Београд као управљач заштићеним природним добрима – појединачна стабла, спроводи све мере заштите које су дозвољене у оквиру установљеног режима заштите а то су: редован мониторинг – праћење стања природног добра, заштита од болести и штеточина, уклањање сувих и преломљених грана, санација трулежи (мањи захвати на стаблу) ако се за то укаже потреба. Стабло је обавезно обележити прописаном таблом за обележавање заштићеног природног добра а пожељно је поставити и прикладну информативну таблу где је описана врста стабла и нека занимљивост која је за њега везана.

Међу заштићеним стаблима постоје изузетно вредни примерци од којих се могу навести следећи:

Најстарије заштићено стабло је „Храст на Цветном тргу“, стар око 200 година а остатак је некадашње храстово-јасенове шуме која се простирала од Цветног трга до Мањежа. Стабло је импесивних димензија, висине око 20м, обима дебла око 4,0м, и доброг је здравственог стања а веће примарне гране у крошњи су, у циљу заштите од лома, стабилизоване и повезане металним сајлама и обујмицама.

Храст на Цветном тргу, који већ два века краси овај простор, је представник некадашњих аутохтоних шума храста лужњака и јасена. У првој половини 19. века на овом делу Врачара је направљена пијаца, а 1958. године и прва самопослуга на Балкану. Тако је Цветни трг до садашњег времена задржао исту намену што га чини посебно вредним у историји настанка Београда.

Храст лужњак је врло распрострањено европско и западноазијско листопадно дрво. Обично расте у равницама и долинама на дубоком, пешчаном или иловастом, плодном, свежем или влажном земљишту, које је понекад и повремено плављено.

Храст лужњак има дуг вегетациони период. Осетљив је на касне мразеве, али може да издржи високе температуре. Отпоран је према ветру и диму. Храст лужњак достиже висину и до 50 m, са пречником до 2,5 m (забележена су и стабла пречника до 6 m) и старошћу до 2000 година. Цвета са листањем у априлу и мају. Жир је обично издужено јајаст и сазрева крајем септембра или почетком октобра. Веома је хранљив и некада се користио за исхрану свиња. Дрво храста је изузетно цењено и квалитетно и има примену у грађевинарству и дрвнопрерађивачкој индустрији.

У башти ресторана „Трандафиловић“ налази се „Платан на Врачару“. Oвај платан је по лепоти и димензијама једно од најлепших и највећих на простору централне градске општине и представља једну од хортикултурних баштина главног града. Старо је око 150 година, висоло око 25 метара, обим дебла је око 3,67 метара.

Врачар се као топоним јавља 1495. године у изворима о спаљивању мошти првог српског архиепископа Саве Немањића. Формирао се између најзначајних комуникација, Цариградског и Топчидерског друма, док је Крагујевачки друм подручје Врачара делио на Источни и Западни. У оквиру урбанистичког развоја Источног Врачара граде се саобраћајнице, а међу главним је Макензијева улица у којој се испред кафане „Трандафиловић“ налази заштићено стабло платана.

При подизању кафане Милан Трандафиловић је око 1890. године изабрао уочљиву, карактеристичну локацију у непосредној близини Каленић пијаце на скверу где се рачва пет путних праваца којом доминира стабло платана. У време процвата јавног и друштвеног живота у Београду кафана „Трандафиловић“, са избором локације и баштом у којој платан ствара дубоки хлад, је играла важну улогу као значајно састајалиште. „Платан на Врачару“ својим прелепим хабитусом и импозантним димензијама оплемењује простор у коме доминира бетон и представља његов украс.

Платан је брзорастућа врста. Отпоран је на гасове и прашину у ваздуху и веома често је гајен у градовима, посебно у парковима и дрворедима.

„Стабло гинка“ и „Стабло магнолије“ се налазе у дворишту које је део културног добра Спомен куће краља Петра I Карађорђевића. Оба стабла су импресивног хабитуса а стабло гинка је једно од најлепших у Београду. Високо је око 20м, обима 2,6м и представља изузетан примерак своје врсте. Стабло магнолије је високо око 10м, обима дебла 1,74м и има прелепе цветове који красе овај амбијент.

„Буква на Дедињу“ се налази у дворишту вртића “Грофица Олга” поред виле, данас легата-задужбине некадашње руске грофице и део је заштићене културно-просторне целине Сењак, Топчидерско брдо и Дедиње те тако има амбијентално културолошки значај. Старо је око 80 година. импресивних димензија, снажног и импозантног хабитуса и велике естетске вредности. Високо је око 22м, обима дебла 2,80м, добија црвено лишће у току вегетације и веома је атрактивног изгледа.

У порти Саборне цркве , као део културног простора од изузетног значаја, налазе се “Две тисе Саборне цркве“, стабла стара око 110 год., мушки и женски примерак. Мушко стабло је високо око 12 м а женско око 8 м. Оба стабла оплемењују простор испред Саборне цркве која представља непокретно културно добро од изузетног значаја за Републику Србију.

Тиса је врста која у Европи има широк ареал и знатну еколошку амплитуду. Пронађена је у наслагама Терцијера у многим местима Европе. То је зимзелени жбун или ниско дрво које може имати висину и 20 m, а достиже старост и до 2000-4000 година. Цвета у марту или априлу, опрашивање се врши ветром, а семе је у доба зрелости покривено меснатим омотачем црвене боје, тзв. арилусом који је привлачан за птице које га радо једу и на тај начин расејавају. Сви делови тисе, осим арилуса, а нарочито четине садрже отрован алкалоид таксин. У народу постоји веровање да тисово дрво има чудотворну моћ, да чува од зла онога ко је носи. Стога је тисовина стављана у дечије колевке, а и зашивана у одећу.

У Земуну, у Господској улици бр. 4 налази се једно „Винова лоза у Земуну“, старе француске сорте Seibel 1000..

Карактерише га развијен хабитус, велика старости и добра виталност. Поседује велику естетску вредност захваљујући својој висини и широкој разгранатости која краси терасне и фасадне површине зграде у Господској 4 у Земуну.

Споменик природе карактерише и културно-историјска вредност. Налази се у дворишту зграде која је проглашена за непокретно културно добро – „Старо језгро Земуна“, као просторно културно – историјска целина. Кућа и дворише у Господској 4 где се овај чокот налази датира из 1827. године. Првенствено је била у власништву породице Пуљо, власника прве земунске штампарије, а касније је у овој кући била трговина на велико и мало познате земунске трговачке породице Живановић.

Винова лоза припада породици Vitaceae, групи биљака пузавица грмастог облика, чија висина варира и може достићи преко 15 m. Распрострањеност ове врсте је велика, узгаја се у Европи, Азији, Африци, јужној и северној Америци, Аустралији, а може се наћи чак и у јужним деловима Сибира. Винова лоза је једна од најстаријих узгајаних биљних култура. Поуздано се зна да се лоза узгајала пре 6.000 година у Египту, а на наше терене доносе је римски императори. Након ослобођења од Турака у Србији долази до интензивног развоја виноградарства и оно постаје једна од најзначајнијих привредна грана.

Споменик природе „Винова лоза у Земуну“ један је од ретких и очуваних примерака ове сорте винове лозе, има велику биолошку вредност и представља прави раритет не само на локалном нивоу, већ и шире. Осим тога, својим изгледом у вегетацијском периоду оплемењује простор и доприноси вредности амбијента просторно културно-историјске целине којој припада.

Списак заштићених стабала

ОПШТИНА САВСКИ ВЕНАЦ

1. „Стабло магнолије“ Кућа краља Петра I Карађорђевића – Васе Пелагића 40

2. „Стабло гинка“ Кућа краља Петра I Карађорђевића – Васе Пелагића 40

3. „Стабло кедра“ Толстојева бр.9

4. ,,Tисa у Ботићевој,, Ботићева бр.12

5. „Две магнолије у Ботићевој“ Ботићева бр.12

6. „Два стабла хималајског боровца“ Жанке Стокић бр.29

7. „Чемпрес на Дедињу“ Музеј „Политике и српске штампе“

8. „Гинко на Врачару“ Парк Стара Звездара

9. „Буква на Дедињу“ Ужичка бр.18 (вртић Грофица Олга)

ОПШТИНА ЧУКАРИЦА

10. „Tисa у Пожешкој улици“ Пожешка бр.28 (вртић Маузер)

ОПШТИНА ВРАЧАР

11. „Храст на Цветном тргу“

12. „Платан на Врачару“ Башта ресторана „Трандафиловић“

ОПШТИНА СТАРИ ГРАД

13. „Кестен на Дорћолу“ Цара Душана бр.55а

14. „Две тисе Саборне цркве“ Порта Саборне цркве

ОПШТИНА СТАРИ ГРАД, парк Калемегдан

15. „Стабло европске букве“

16. „Стабло храста лужњака“

17. „Стабло мечје леске“

ОПШТИНА ЗЕМУН

18. „Пет стабала тисе“ Градски парк

19. „Четири групације кавкаске птерокарије“ Градски парк

20. „Винова лоза у Земуну“ Господска бр.4

ОПШТИНА ЗВЕЗДАРА

21. „Храст у улици Мије Ковачевића“ ЈКП „Градска чистоћа“

Укупно 21 споменик природе, 31 појединачнo стаблo.